понедељак, 04. март 2013.

KAKO SE KALI RASPUŠTENICA



           Eh, kako. Pa kao čelik, kao čovek... Ma, udri, bre, nemilosrdno! Očigledno je da sam ja malko besna. Mislim i sa razlogom. Ali, nije to više pitanje pogrešnog izbora u životu. Ne možeš da znaš sve. Nisu ljudi badava o nekom džaku soli trabunjali. Pa istrabunjah i ja negde na trećini tog džaka da se ljudski lik ukaže potpuno tek kada pravi život krene. To ne važi samo za mog bivšeg, već i za mene. A, budući da novi džak započeh sada sama, rešila sam da ga ručkam slatko. Da bes svoj skuvam baš lepo, još lepše serviram, pa u đubre! Nije to za mene. Ali, da bih do te kante došla konačno i sebe rehabilitovala potpuno, moram još malo po njemu da čačkam. 

Od kada je sveta i čoveka (mada po neki greškom sa drveta pade), deca se samo na jedan način prave i rađaju. U tom činu dvoje ravnopravno gene nove slažu, pa ako je tako, ko onda jednome od njih dade pravo da dete svoje ostavi ovako? Nije to pitanje razvoda, dvoje ne može više zajedno i tačka. Ali, na dete se tačka ne može i NE SME staviti. Kakav je, bre, to roditelj, gde će mu duša, da ljubav prema sopstvenoj krvi nema! Javiće se ona jednog dana možda, kada umesto dupeta glava proradi! A do tada, lipši magarče. A kad kosti svoje ostaviš na putu, pojaviće se i tata oreolom anđeoskim obasjan, da sinu priznanicama pokaže sa koliko nula piše se ta ljubav. Tad lešinu svežu nogom niz liticu, da se brže sa ivice svali. Ako pravde ima, neće lažne reči i suze pokajnice istinu drugačiju da skroje. U ovo ću da verujem jako! Ali ću, naučena sada, i pravdu u rukama čvrsto da držim. Pravda vam se, drage moje, drugačije ISTINA zove, prigrlite je pažljivo pa će i budućnost svetla da nam bude. 

Muškarac i žena stoje na razdvojenim stenama i majka baca dete ka ocu kao loptu
Deca nisu igračke...
 
Znam ja, drage moje, da vas ta budućnost plaši jako. I mene je dugo izjedala ta sumnja da će trud moj uzaludan biti i nestati u novčaniku tuđem punom. Ali shvatih da od tih misli dete svoje ne gledam dovoljno nežno, pogled mi se muti, a to je greh veliki. Ja za njega živim, daću mu sve što mogu jer je on deo mene i zauvek će to biti. A rizika u životu je svuda, i da saksija padne nam sa neba, pa i bivši jednog dana. To našoj deci ne sme ni jedan osmeh da uskrati sa usana naših, jer je baš taj osmeh ono što se parama kupiti ne može...  

Moj bivši je, blago rečeno, besan na mene. Ja bih pre rekla da me patološki mrzi. Zašto, više stvarno ne znam. A i ne zanima me. Jedino ne mogu nikako da shvatim da uporno ne vidi da tu mržnju prema meni prenosi na svoje dete. Jer ga on ne viđa i zbog toga što se meni inati, neće da me vidi, šta li... Ko da ja njega baš hoću... Pakleni je plan on smislio, ali sam ga prozrela ja na vreme. Naime, moj bivši je isplanirao uredno da sinu našem jednog dana objasni da mu je majka bila tooooliko užasna, da on nikako nije mogao da mu priđe od grdobe njene. A kopao je i rukama i nogama. Da sam na negovom mestu, ne bih se baš klela, čak ni u extra skupe zimske gume za novog četvorotočkaša. Jedino još nisam „provalila“ kako će mu objasniti što ga je onda takvoj nakazi prepustio na milost i nemilost. To se sudski valjda zove najbolji interes za dete. Da li vama ovo zvuči malo nelogično, meni da, ali ja nisam merodavna jer se sve nešto kopitim i ritam...  

Pa ću tako kopitom ponovo o zemlju da i ovo kažem. Besna sam zato što sam prevarena kao čovek! Prevario me je da je sposoban da bude muž i otac, a onda shvatio da baš i ne može. Da ga citiram: „Mislio sam da mogu!“ U teorijama sve može, ali praksa je nemilosrdna. E, zbog toga se ja osećam prevarenom. I patim jer već vidim da mi dete raste u porodici sa jednim upražnjenim mestom. Jer ja sam htela za svoje dete onu pravu! Popunjenu skroz. Ipak, bez obzira na sve, ja sam iskreni pristalica teroije „bolje dobar razvod, nego loš brak“. Trpeti nesreću zbog dece uvod je u katastrofu. Jer deca sve vide, sve osećaju, pa se to jednoga dana na njima i pokaže. 

Zbog toga ću se sada obratiti muškarcima (pre svega onima što sliče mom bivšem, teoretičarima-karijeristima), ako neki ovo bude hteo da pročita. Drage moje samo fizički jače polovine, razmislite dobro pre nego što se u kolo uhvatite. U krajnjem slučaju, jeftinije je. Nije porodica igračka, a o detetu da i ne pričam. Obraćam se vama jer, statistički gledano, vi nekako najviše pucate po šavovima. Znam ja dobro da je nemoguće sve predvideti, a o onome da se planira puno uvek se slatko nasmejem. Kao i Bog, verovatno, kada nam planove kvari. Ali, bar probajte. A ako stvarno ne ide više, ako spoznate da vam neka druga osoba mozaik duše popunjava jer i to je sastavni deo života, onda da vam kažem sledeće. Ženu možete da ostavite, ali majku svog deteta NE SMETE! Jer, žena je ljubavnica (da ga na vašem jeziku kažem), a majka je svetinja. Kakva god da je, šta god vam tako strašno uradila, morate joj poštovanje dati jer vam decu čuva. Ako čuva, jer i žena čudnih ima. Sa njom morate ostati i kad sa njom niste, jer to je prava zajednica zbog dece. Test zrelosti. Ne inatite se jedno drugom, jer vam deca zbog toga ispašataju, a nisu sama na ovaj svet došla, već se vašom voljom rodiše. Pa onda odgovornost za njih i preuzmite! Razmislite malo o tome. Ajde i ja da ga udarim po toj savesti, ako je ima!

I šta sad u naravoučenije? Opet je lako. Svog dragana bivšeg pod hitno iz srca van! Ja sam to odmah presekla. Iš, napolje, bre! A, tu si se sakrio pa kutiš da iz kuta tog iskočiš na prepad. E, nećeš, vala. Našla sam te pa napolje! Napolje, napolje iz moje duše zauvek. Pa vratima jako TRASSSS. Da odjekne. To vam je početak kaljenja. Kada to uspete da uradite, onda je sve drugo mnogo lakše. Jer, kada već sve ovo mora da nas snađe, zamislite još da se i sa nekim emocijama nežnim u duši borimo. Kada ih vidimo, da nam sećanja fina navale. Pa suzice na okice, vrati mi se, vrati, dragane jedini. Ma nemoj, e baš da ne bude. Voleli bi oni to, ali jednom pamet u glavu mora da stane! 

Drage moje, ovo je direktno povezano sa pitanjem naših odnosa kao dvoje što decu imaju. Deca će nas zauvek povezivati, a to je bogatstvo što cene nema. Život novi, čudo, što stvorismo da sebe nastavimo i kada nas ne bude više. Zbog njih bi međusobno poštovanje trebalo da ostane, ali se to, nažalost, često ne dešava. Ja mislim upravo zbog nepotrebnih, sažvakanih emocija. Ja sam ih ispovratila svom bivšem, ma ič ga ne ljubim više, pa zato sada spokojno mogu reći da bih volela da pokaže malo zrelosti pa da do poštovanja zajedno dođemo za dobro našeg deteta. Da se i on oslobodi tog besa, mržnje, šta god da je...

Dakle, isterajte to napolje što pre, pa pali napred „čisto“ bez tog tega što te u prošlost vuče. Jer, svaka raspuštenica mora postati emotivno samosvesno biće. Da se iskali. To je jako bitno za njeno zdravlje i opstanak. U suprotnom, izumiranje preti ozbiljno!!!
A ja sad haltere na sebe oblačim, samo za moje oči, pa damski u kuhinjicu i bes u kanticu, a onda sebi nešto lepo da spremim. Štiklicama po kuvaru da šetam i krem-snove umutim sa šlagom. Brine me samo da mi štikle nisu dovoljno visoke za snove što mutim...

SVAKA SLIČNOST SA REALNOŠĆU JE NEREALNA...

fotografija: http://vukajlija.com

Нема коментара:

Постави коментар