PONEŠTO O SALVADORU DALIJU

“SVAKO JUTRO KADA SE PROBUDIM OSETIM NEVEROVATNO ZADOVOLJSTVO – ZADOVOLJSTVO ŠTO SAM BAŠ JA SALVADOR DALI – I TADA, PUN USHIĆENJA, UPITAM SEBE KOJE ĆE DIVNE STVARI TAJ SALVADOR DALI DANAS DA URADI.”

Bodler je jednom davno napisao: “Dendiju je ogledalo neophodno, i na javi i u snu!” Ako bismo za nekoga mogli reći da u potpunosti potvrđuje ovu Bodlerovu tvrdnju, onda bi to sigurno bilo za Salvadora Dalija, slikara koji je svoju ličnost neštedimice davao svima, bez razlike. Željan slave i priznanja, njemu ni sva ogledala ovog sveta nisu bila dovoljna. Slike, obožavaoci, novine, televizija… Nedovoljno! Zato je jednog Božića krenuo u šetnju ulicama New Yorka sa zvonom oko vrata. Zvonio bi svaki put kada bi mu se učinilo da ljudi na njega ne obraćaju dovoljno pažnje. Jer, za njega pažnja je bila sve i do samog kraja, do poslednjih nekoliko dana, kada je pun ushićenja na katalonskoj televiziji pratio izveštaje o svom zdravstvenom stanju (u bolnici Quiron u Barseloni). I tih poslednjih dana svog života želeo je da čuje da ljudi o njemu – PRIČAJU!

Rođen je 1904. godine u Figuerasu, malom mestu u pokrajini Gerona u Španiji. Kao dete bio je potpuno razmažen, a glavni razlog za to ležao je u činjenici da su Dalijevi roditelji pre njega imali još jednog sina koji je umro od meningitisa kada mu je bilo samo sedam godina. Ta tragedija ih je potpuno slomila, a utehu su našli tek kada se rodio Dali junior. Dali je govorio da između njega i njegovog mrtvog brata postoji posebna veza: “Brat i ja smo ličili kao dve kapljice vode. Kao i ja, imao je nepogrešivo lice genija i pokazivao je znake preranog sazrevanja… Moj brat je, verovatno, bio prva verzija mene, začeta prerano.” Dalijevo obrazovanje nije bilo sjajno. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Figuerasu, a u to vreme je i naslikao svoja prva dela za koja je inspiraciju našao u pejzažima Katalonije. Siegfried Burmann, nemački slikar, koji je u to vreme bio na odmoru u toj oblasti, bio je zapanjen Dalijevim talentom i od njega je mladi Dali 1914. na poklon dobio svoju prvu paletu i boje. Godine 1917. pohađao je kurs crtanja kod profesora Juana Nuneza. Suvišno je reći da je Dali prosto uživao da radi sve suprotno od onog što je učio, a naročito ga je zabavljalo da se suprotstavlja profesoru i da ga na kraju natera da prizna kako je on, Dali, ipak u pravu. Dalijev otac, Salvador Dali y Cusi, nije bio oduševljen idejom da mu sin postane slikar, ali su Dalijeva upornost i podrška profesora Nuneza na kraju, ipak, pobedile očevljevo protivljenje da Dali upiše Akademiju umetnosti u Madridu. Tamo je naslikao svoja prva kubistička i poentilistčka dela, inspirisan španskim slikarom Juanom Grisom i italijanskim futuristima. Već u tom periodu počeo je da se rađa Dali kakvog znamo. Umesto dugih pantalona nosio je šorc i čarape, a tokom kišnih dana nosio je ogrtač koji je skoro dodirivao zemlju. Takvim neobičnim izgledom, privlačio je pažnju mnogih znatiželjnika koji bi se skupljali da ga vide, a on bi pokraj njih prolazio ponosno podignute glave. Predavanja su za njega bila strašno razočaranje jer su se bavila stvarima koje je on odavno prevazišao. U međuvremenu, ulazi u madridsko avangardno društvo gde upoznaje Pepina Belloa, Lorcu, Luisa Bunuela, Eugenia Montesa i druge. Nakon dve burne godine, biva izbačen sa Akademije jer je podsticao svoje kolege da protestvuju protiv imenovanja osrednjeg umetnika na mesto profesora na Akademiji. U jesen 1925. vraća se na Akademiju, da bi 20. oktobra naredne godine sa nje bio i konačno izbačen. Akademija više nije imala šta da mu ponudi jer je Salvador već postao – DALI!

Godine 1926. po prvi put odlazi u Pariz i tamo, u aprilu, upoznaje čuvenog Pikasa. Njegovi radovi su već tada pokazivali visok stepen zrelosti. 1929. zajedno sa Bunuelom snima čuveni film “Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou). Pošto je za nadrealiste jedna od osnovnih tehnika bilo automatsko pisanje, dvojica umetnika su, po ugledu na tu tehniku, nizali svoje fantazije. Složili su se da neće prihvatiti ništa racionalno pa su tako i nastale čuvene scene poput one kada se žiletom zaseca oko ili one kada iz ruke kuljaju mravi. Jedno im je bilo zajedničko – obojica su želela da otvore vrata u svet iracionalnog. Dali u Parizu upoznaje grupu čuvenih nadrealista među kojima i Paula Eluarda i njegovu ženu – Galu. Uz Andrea Bretona i Louisa Aragona, Eluard je bio jedan od najznačajnijih nadrealista tog toba. A Gala? Gala je bila otkrovenje koje je Dali godinama čekao. Ona je bila personifikacije žene o kojoj je maštao još u detinjstvu. Njeno pravo ime je bilo Helena Devulina Diakanoff i bila je ćerka moskovskog advokata. Šarmantna, fascinantna, puna samopouzdanja, Gala je na Dalija ostavila jak utisak. Bila je to ljubav na prvi pogled, ljubav koja će trajati sve do smrti. Kroz čitav Dalijev život, Gala je bila jedna od njegovih osnovnih inspiracija. Zbog ove veze, Dalijev otac se odriče sina. Iako se Dali divio svom ocu, morao je da mu okrene leđa. Godine 1930. Dali kupuje staru, polusrušenu ribarsku kolibu u skrivenom zalivu Port Lligatu blizu Cadaquesa. Iako je njegov rodni kraj okupan suncem bio jedan od njegovih najomiljanijih pejzaža, Dali je morao da se vrati u Pariz i pokuša ponovo. “Moramo otići u Pariz i zaraditi gomilu para kako bismo završili kuću u Port Lligatu.” Bila je to jedna od osnovnih Dalijevih životnih strategija koju će koristit čitav život. Dali je rešio da sve mane pariskog društva iskoristi za svoj uspeh. Bio je to period koji je sam Dali kasnije nazvao “periodom obeshrabrujućih inovacija”. Stvarao je najneverovatnije stvari od lažnih noktiju sa malim ogledalima da čovek može da se ogleda do raznih predmeta za koje se teško moglo naći mesto a i svrha. Ali, sigurno najpoznatiji izum iz ovog perioda kojim se narugao pariskoj aristokratiji bile su “štake”, držači za nos. Od zlata i rubina, ove smešne naprave bile su namenjene posebnoj vrsti ljudi. U ovom periodu, Dali je bio ekstremno aktivan. Imao je izložbe u Americi, pisao je pesme i objavljivao članke. Sa Bunuelom je snimio još jedan film, “The Golden Age”, koji je izazvao još jedan skandal. Desničarski ekstremisti uništili su bioskop u kome se prikazivao film. Rezultat toga bio je da su Dali i njegov prijatelj bili glavne teme u gradu. Zbog toga što je film izazvao veliku kontroverzu i bes u medijima, policija je uskoro zabranila film. Dali je bio uplašen da će ga deportovati, ali su ga podeljena mišljenja o filmu spasila ove sudbine. Posle ovog skandala, niko više nije smeo da sarađuje sa njim pa je Dali odlučio da ON više ni sa kim ne sarađuje. Ako je već trebalo da izaziva skandale, onda neka oni budu samo njegovi. 1934. bila je puna posla za Dalija. Imao je šest izložbi u Americi (New York), dve u Parizu, jednu u Barseloni, a najznačajnije od svega bilo je što to što je održao svoju prvu izložbu u Londonu. Te godine je naslikao “The Enigma of William Tell” na kojoj je predstavio svu složenost odnosa sa ocem. Ali, kako ništa što je vezano za Dalije nije jednostavno, tako ni ova slika nije prošla bez određene provokacije. Dali je namerno, da bi naljutio nadrealiste, Williamu Tellu podario Lenjinov lik. Cilj je bio ostvaren. Kada je Breton 1934. video sliku, potpuno je pobesneo pa je, čak, zajedno sa nadrealistima pokušao da uništi sliku, što mu, na svu sreću, nije pošlo za rukom jer je slika bila obešena dovoljno visoko. Nadrealisti počinju da se osećaju ugroženo, jer je Dali pretio da ih sve nadmaši. Njihov strah je bio potpuno opravdan jer je Dali počeo sebe da smatra jedinim pravim, autentičnim nadrealistom. Bar je to bilo ono što je izjavio kada je ostvario svoj trijumfalni uspeh u New Yorku 14. novembra 1934. Pun samopouzdanja i preterujući u svojoj megalomaniji, već tada je izjavio: “Nadrealizam se već posmatra kao period pre Dalija i period posle Dalija!” U tom periodu nastaje i jedna od njegovih najčuvenijih slika “The persistence of Memory” (Soft Watches). Ubrzo nakon što je uradio ovu sliku, američki trgovac slikama Julien Levy je kupuje, a on je bio taj kome je bilo suđeno da Dalija učini slavnim u Americi. Njemu se učinilo da je slika krajnje neobična, da nije po ukusu publike i da zato neće biti prodata. Međutim, grdno se prevario jer je slika išla od ruke do ruke da bi na kraju završila u Muzeju moderne umetnosti u New Yorku, gde je, bez svake sumnje, najpoznatija slika od svih. Dali postaje opsednut Amerikom i želi tamo, po svaku cenu, da ode. Jedini problem je bilo to što nije imao dovoljno para za kartu. On kaže: “To je bio trenutak kada sam u istom momentu bio na vrhu svoje reputacije i uticaja i na dnu svojih finansija.” Besan i ponižen tražio je pomoć, a dobio je od – Pikasa. Kasnije je priznao da mu nikada nije vratio novac, mada ni sam Pikaso to od njega nije tražio. Za Dalija je Amerika bila jako interesantna. Otkrio je čari američkog “krem” društva, držao je predavanja na fakultetima, davao intervjue i isticao značaj podsvesnog na njegovim slikama. I slike su mu se odlično prodavale pa je za povratak kući sebi mogao da priušti luksuznu kabinu na brodu. 

Interesantno je da su svi Dalijevi prijatelji i neprijatelji imali jednu stvar zajedničku: ignorisali su ono što je pisao. A kada je Dali i koristio pisanu reč, činio je to podjednako vešto kao što je koristio kičicu. Zato su njegova pisana dela bila podjednako brilijantna kao i slike. Pisana dela su značajna i zbog toga što sadrže vrlo vredne informacije o njemu, njegovom razvoju, usponima i padovima… Tako je u delu “Tajni život Salvadora Dalija” (The Secret Life of Salvador Dali) opisao svoje detinjstvo, odrastanje i otkrio skrivenu stranu provokativnog i slobodoumnog bića koje je obožavalo skandale i kome uopšte nije stalo do mišljenja drugih. “Dnevnik genija” (Diary of Genius) je nastavak njegove autobiografije u kojoj nam kazuje kako je to biti Dali – javna ličnost koja se služi nekom vrstom ludila kako bi postigla cilj. Jedno je sigurno, bez obzira na sve njegove protivurečnosti i apsurdnosti, besramni nedostatak srama i ludilo, Dalija kao pisca moramo shvatiti podjednako ozbiljno kao Dalija slikara. 1936. Dali se pojavio na izložbi u Londonu u ronilačkom odelu kako bi što bolje ilustrovao svoju tvrdnju da je glavna funkcija umetnosti otkrivanje dubina podsvesnog! Već tada njegova popularnost raste, a ljudi su ga voleli zbog stalnih provokacija i stila slikanja – do detalja. Godine 1936. u Španiji besni građanski rat pa Dali i Gala nisu mogli da se vrate u svoj mirni dom u Port Lligatu. Umesto toga, putovali su po Evropi. Kakav je odnos i stav Dali imao prema ratu, može se videti sa nekih njegovih slika, pa i samo kroz njihove nazive: “Soft Construction with Boiled Beans (Premonition of Civil War)”, “The Burning Giraffe”… Za njega rat je prosto bio ludilo “hrane”! Da bi zaboravio na rat, Dali je putovao. 1938. ostvario mu se san – upoznao je Sigmunda Freuda. Susret je bio interesantan za obojicu, jer je Dali ostavio jak utisak na Freuda, a za Dalija najveći kompliment bile su Freudove reči: “Do sada nikada nisam video tako kompletnog Španca. Kakav fanatik!” Godine 1939. Dali je u New Yorku, u Galeriji Juliena Levia, održao samostalnu izložbu o kojoj je izvestio i magazin “Life”. Ova izložba je bila vrlo uspešna za njega pošto je uspeo da proda preko dvadeset slika (21) i zaradi 25,ooo dolara. Zbog Drugog svetskog rata, Dali i Gala su u Americi proveli osam godina. U Muzeju moderne umetnosti održana je retrospektiva njegovih dela koja je sadržala više od 40 crteža i slika, od njegovih najranijih radova do najnovijih tvorevina njegove imaginacije. Ova izložba omogućila je pregled njegovog razvoja – od kubizma, preko nadrealizma pa sve do fioka i telefona. Izložba je prikazivana širom Amerike što je Dalija učinilo poznatim u celoj zemlji. Uprkos kritikama nekih, on je radio punom parom i nije mario za njih. Kreirao je nakit, dizajnirao je apartman Helene Rubinstein, sarađivao je sa vodećim magazinima kao što su Vogue, Harper’s Bazaar, Town and Country. Radio je balete, pisao, osmislio je reklamnu kampanju za Shiaparelliev parfem “Shocking” i reklamirao je sam sebe u magazinu “Click”. Sve ovo donekle oslikava čime se sve Dali bavio u Americi tokom ratnih godina. Prva atomska bomba, koja je bila bačena na Hirošimu 1945, šokirala je Dalija. Svoju reakciju izrazio je na slikama “Melancholy Atomic and Uranium Idyll”, “The Apotheosis of Homer” i “The Three Sphynxes of Bikini”. Ove slike uvode novu tehniku njegovog rada koju je nazvao “nuklearnom” ili “atomskim slikanjem”. Ova tehnika svoj vrhunac doživljava u remek delu koje je završio 1949, “Leda Atomica”. Za Dalija atomska bomba značila je početak nove ere. U svom “Mističnom manifestu” (The Mystical Manifesto) opisuje šta se u njemu u tom periodu dešavalo: “Ništa gore se jednom ex-nadrealisti ne može dogoditi nego da prvo postane mistik, a zatim i da nauči da crta. Meni su se te stvari desile istovremeno!” Dali je svoj misticizam objasnio na sledeći način: “Eksplozija atomske bombe 6. avgusta 1945. izazvala je pravi seizmički šok u meni. Od tada, atom je centralna tema u mom razmišljanju. Mnoge od scena koje sam u to vreme naslikao iskazuju ogromni strah koji me je obuzeo kada sam čuo za eksploziju bombe. Koristio sam svoju paranoja-kritiku da analiziram svet. Želeo sam da razumem skrivene sile i poredak stvari kako bi ih iskoristio za svoju snagu. Izuzetna inspiracija mi je pokazala da imam vrlo moćno oružje u rukama koje mi može pomoći da prodrem u srž realnosti - misticizam!” Pošto je objasno svoju evoluciju, Dali je bio spreman da se vrati u Evropu. 21. jula 1948. Dali i Gala se vraćaju u Port Lligat. Dali je želeo što pre da nastavi da slika i što je pre moguće primeni svoj novi pristup slikarstvu. Bilo mu je jako važno da što pre počne da slika nove religijske teme. Prve slike sa potpuno novom tematikom bile su dve verzije “Bogorodice iz Port Lligata” (Madonna of Port Lligat), a uradio je ilustracije i za Danteovu “Božnstvenu komediju”. Naročito dobro delo njegovog novog mističnog, estetskog pristupa bila je slika “Christ of Saint John of the Cross”. Kada je slika prvi put bila izložena u Londonu, jedan uticajni kritičar ocenio ju je kao banalnu. Nekoliko godina kasnije, ovu sliku teško je oštetio neki fanatik u Galeriji u Glazgovu. Novi Dali bio je ismevan, što su naročito činili nadrealisti, ali i cenjen. Sva njegaova dela iz ovog perioda bila su po svom konceptu striktno matematička, vodio je računa o Zlatnom preseku i koristio se dostignućima fizike. Međutim, religioznost i misticizam nisu sprečile Dalija da i dalje koristi profane teme. Erotika je samo dodala još jednu dimanziju njegovom misticizmu: “Erotika je glavni put ka duhu božijem.” 

Godine 1958/9 naslikao je “The Discovery of America by Christopher Columbus”. Slika je značajna jer na njoj vidimo mešanje njegove super-precizne tehnike (particle) i ranijih tehnika. On kaže: “Tačno je da sam fotografiju koristio čitav život. Izjavio sam pre više godina da je slika zapravo fotografija urađena rukom koja se sastoji od super-finih slika koje imaju samostalno značenje a čije je glavno svojstvo da su viđene okom a ovekovečene rukom.” Godine 1962. objavljena je krajnje interesantna knjiga “Dali de Gala”, koju je u sa radnji sa Dalijem napisao Robert Descharnes. Dali je i dalje bio neumorno kreativan. U tom periodu naslikao je čuveno “Raspeće” (Crucifixion). Među remek delima koja je uradio u ovom periodu, “Tuna Fishing” i “Hallucinogenic Bullfighter” su bez svake sumnje najznačajnija. Dali je, pola u šali a više ozbiljno, odlučio da posle smrti bude – ZAMRZNUT! Nije želeo da ljudi prosto kažu “Dali je mrtav”, već da dodaju “Dali je i to uradio drugačije. Rešio je da ga zamrznu.” Dali je poslednjih godina svog života neumorno pratio dostignuća nauke i verovao je da će medicina toliko napredovati da je samo pitanje vremena kada će omogućiti ljudima život nakon smrti. Zbog toga je rešio da, onog momenta kada njegov život prestane, njegovo telo bude konzervirano kako bi sačekao otkriće koje bi omogućilo da Dali genije ponovo oživi. Kao što je u svemu preterivao, preterao je i u svojoj želji da utaba put besmrtnosti. I dok je Dali čekao besmrtnost, počasti i priznanja za njegov rat su se gomilale. Nagrađen je Velikim krstom – “Grand Cross of Isabela de Catholic” - što je najveće priznanje u Španiji. 26. maja 1978. izabran je za dopisnog člana Akademije lepih umetnosti u Francuskoj. A koja se veća priznanja mogu dodeliti jednom patriotskom španskom slikaru koji obožava čokoladu, nego da se njegove slike nađu na kutijama poznate španske čokolade i da doživi da ima svoj muzej u rodnom gradu? To je upravo ono što je Dali doživeo i u čemu je maksimalno uživao. Muzej Salvadora Dalija koji se nalazi u Figuerasu, Dali je lično uredio do poslednjeg detalja. Najprivlačnija stvar ovog muzeja je ta što omogućava posetiocima da zakorače u Dalijev svet. To je istinski Dalijev univerzum! 

Jedna od poslednjih slika, koju je uradio samo nekoliko nedelja pre smrti njegove Gale, bila je “The Three Glorious Enigmas of Gala”. Ovom slikom konačno je zaokružio sve svoje poštovanje i obožavanje žene koja je za njega bila “Visible Woman”, “Madonna of Port Lligat” i “Leda Atomica”. Velika tragedija njegovog života dogodila se 10. juna 1982. kada Gala umire i ostavlja ga samog. Dali je nakon toga pokušao da izvrši samoubistvo dehidratacijom. Koliko je taj pokušaj, zapravo, bio ozbiljan? Pa, Dali je verovao da dehidratacija može da mu obezbedi besmrtnost jer je jednom pročitao da ektremno dehidrirana bića vodom mogu biti vraćena u život. Dali je zaključio (ili mu se, bar, dopala ideja) da je moguće nastaviti život i nakon dehidratacije. Međutim, ono što Dali nije predvideo bila je činjenica da nakon tolikog vremena neuzimanja ničega, neće biti u stanju ništa da proguta! Zbog toga je od tada pa sve do smrti uzimao tečnu hranu kroz nos, putem infuzije. Još jedna posledica ove sulude ideje bila je ta što je Dali izgubio moć govora. Bivao je jako nestrpljiv i nervozan ako niko ne bi bio u stanju da ga razume. Njegovoj pratnji je trebalo puno vremena i strpljnja da razume njegovo jedva čujno mrmljanje. Njihovo strpljenje naročito je bilo potrebno kada je bilo reči o biznisu pošto je Dali osnovao kompaniju “Demart”, zajedno sa Robertom Descharnesom, koji je bio njen predsednik, kako bi zaštitio svoj rad i autorska prava, sprečio falsifikate i kako bi mogao da sklapa nove ugovore. Pod njegovim nadzorom bilo je i stvaranje parfema koji je nosio njegovo ime; od Tokija do New Yorka i ovaj proizvod je predstavljao pravog Dalija pošto se prodavao u bočicama koje su imale oblik usana, nosa, a ako je bio u pitanju muški parfem, testisa. Iako su mnogi sumnjali u njegovu moć rasuđivanja, Dali je još uvek uživao u životu. Pratio je naučna otkrića sa najvećom pažnjom, nadajući se da će neko otkriti tajnu formulu besmrtnosti. Umro je 23. januara 1989. godine. Njegovo balsamovano telo (balsamovano da traje bar 300 godina – shvatili ste zašto) počiva u miru u njegovom muzeju u Figuerasu. Sve svoje bogatstvo i dela, ostavio je Španiji, zemlji koju je neizmerno voleo.

Smeli brkovi, megalomanija, žeđ za slavom, genijalnost i ludilo – sve je to Dali, Don Kihot svog vremena!   

Fotografija http://onemansblog.com 

Prevela i priredila: Biljana Lukovic