KAKO PREPOZNATI SAMOĆU

Često se može čuti kako je savremeno doba sa sobom donelo mnoštvo tehnologije, ali i ljudske otuđenosti. U ovim našim, siromašnijim krajevima, otuđenost je, pre svega, posledica jurnjave za egzistencijom. Ali, samoća o kojoj ću ja pisati je, ipak, drugačijeg karaktera. Ljudi su često skloni da upadaju u samoću nakon teških životnih lomova ili gubitaka. Gubitak bliske, voljene osobe, razvod, raskid duge veze i gubitak posla najčešći su razlozi za povlačenje u sebe. Razumljivi su razlozi zbog kojih se to dešava i samoća je u takvim situacijama i lekovite prirode jer je čoveku ipak potrebno da se malo osami ne bi li zalečio rane. Ja bih to nazvala "produktivnom samoćom" jer je razgovor sa samim sobom i suočavanje sa realnošću jako važno radi "ozdravljenja" i ponovnog "oživljavanja". Ipak, granica između te korisne samoće i samoće koja izjeda i razgrađuje ličnost je tanka. Ljudi ponekad nisu ni svesni da su postali "sami". Evo nekih simptoma te "opasne samoće":

1. Strah od ljudi i izlazaka među njih - trenutak kada osetite strah od ljudi i ne snalaženje u prisustvu nepoznatih ljudi znak je da ste se previše povukli u sebe. Komunikacija sa ljudima je neophodna jer smo društvena bića i gubitak tih društvenih niti jako je opasno i razorno za ličnost.

2. Nesnalaženje u razgovoru sa ljudima - može se manifestovati na dva načina: mucanjem i nemogućnošću sastavljanja rečenica ili preteranim, nezaustavljivim govorom. Oba su posledice nedovoljne komunikacije sa ljudima. Zdrava komunikacija je izbalansirana a u njenom nedostatku dolazi i do poremećaja koji ide u krajnosti. Ili se teško govori ili se ne prestaje.

3. Izbegavanje susreta sa ljudima - ili bežanje od ljudi. Izbegavanje kontakata sa ljudima i bukvalno bežanje od njih je siguran znak da ste previše sami. Ljudi se doživljavaju kao strana tela koja vrše invaziju na naš prostor samoće pa se od njih beži. Saginjanjem glave na ulici i pretvaranjem da se ne vidi ili jednostavnim neizlaženjem iz sobe ili stana.

Kada upadnete u samoću iz nje se teško izlazi. Pomoć je potrebna i najbolje je da dođe od bliskih osoba, ali vrlo često naši najbliži ne znaju kako da pomognu pa je moj savet da se u takvim situacijama ipak obratite stručnom licu. Psihijatri su kod nas i dalje tabu ali to su samo lekari kao i svi drugi. Odlazak kod psihijatra ne znači da ste "bolesni u glavu", što bi naš narod popularno rekao, već da ste odgovorni prema sebi jer ste spremni da potražite pomoć. A svest o tome da imate problem, pola je njegovog rešenja. Gubici su sastavni deo života, nije ih lako preboleti ali bežanje od života i ljudi može imati zaista teške posledice. Show must go on...

 

Samoća boli

Fotografija: http://slozna-braca.balkanium.org