“ JA NEMAM ŠTA DA OBUČEM!« JE JEDNA OD NAJČEŠĆIH ŽENSKIH REČENICA KOJA MUŠKARCE PROSTO
IZLUĐUJE. DA VIDIMO DA LI IH IZLUĐUJE SA RAZLOGOM ILI NE?!!
Ljudi moji, pa ovo je stvarno
neverovatno! Svaki, ali svaki put ista priča. Eto, spremamo se ja i moja
»jača polovina« za grad i ja, naravno, ne znam (bolje rečeno NEMAM) šta da
obučem. I dok ja lupam glavu i nerviram se pred ormarom, on se spremi za 15
minuta i počinje sa starom pričom: »Pa kako nemaš šta da obučeš? Pa ormar ti je
prepun! Ma daj požuri, zakasnićemo!«. I naravno pod pritiskom vadim već viđenu
kombinaciju, šminkam se na brzinu (a o kosi i da ne govorim) i sva nervozna
izlazim iz stana. Nalazimo se sa društvom u jednom kafiću i on ODMAH počinje sa
pričom kako su žene stvarno nepodnošljive, kako stalno kukamo da nemamo šta da
obučemo, a svaku priliku koristimo da kupimo nešto novo. Naravno, muški deo
društva odmah se solidariše u satanizovanju nas žena i zaključuje da smo mi,
zapravo, samo velike »štetočine« kako za njihove novčanike, tako i za njihove
živce. I sve se na kraju svodi na jedno: oni se jadni ubiše od posla, dok mi
samo mislimo na nove krpice i šminku. Ispadoše oni još i žrtve. Pa zamislite vi
to! Neverovatno, zar ne!
I kako da žena ne poludi? Oni žrtve?!! Njima je
teško?!! Pa oni ne mogu da shvate koliko je nama teško. Od nas očekuju da uvek
budemo lepe i doterane, a ne shvataju da je to izuzetno težak i naporan posao.
I fizički, a bogami i psihički. Pa ljudi, lepota nije ni malo laka! I dok se
njihova lepota svodi na redovno kupanje, brijanje, šišanje i koliko toliko
opeglane stvari, mi moramo da pratimo svetske modne trendove (što nimalo nije
lak posao), moramo redovno da idemo kod kozmetičarke, na depilacije (leti čak i
dva puta mesečno), šišanja, farbanja, a o kupovinama da i ne govorim. Zar oni
stvarno misle da je sve to lako?!! Volela bih da vidim jednog muškarca koji bi
pristao da ide samo, bar, na depilaciju pa da vidi kako je to! Koliko mi samo
bola moramo da pretrpimo da bi oni bili zadovoljni kad rukom krenu pod famoznu
»suknjicu«! I kako ja da objasnim mom zanovetalu da mojih 15 pari cipela i 10
pari sandala nije dovoljno kad on ima samo 5 pari obuće koju može da uklopi sa
bilo čim, dok ja moram da vodim računa o kroju suknje i pantalona, boji, dužini
i šta sve još ne. Pa ne idu prošlogodišnje sandale sa ovogodišnjim krojem
suknje i pantalona!!! Vi žene, naravno, razumete o čemu govorim. I, naravno,
moram da se osvrnem na primedbe vezane za, kako oni kažu, »manijakalne«
kupovine. Pa oni nisu ni svesni koliko je to naporan posao! Pronaći pravu
kombinaciju je najteža stvar. Eto skoro moja »jača polovina« je rešila da me
obraduje i da krene sa mnom u kupovinu. I već pretpostavljate kako se sve
završilo: on nije moga da shvati kako ja dva sata (zamislite, SAMO dva sata) ne
mogu da pronađem pravu stvar. Naravno da ne može da shvati kad njemu za
kupovinu treba od 15 do 16 minuta jer se njima zna: farmerice, majice, neko
odelo i par košulja, trenerka, šorc, jedne patike i cipele za uz sve i tu je
kraj priče. A mi jadne ne znamo odakle pre da krenemo: skroz duga suknja,
srednja suknja, malo kraća i skroz kratka suknja, šire pantalone, uže i skroz
uske, spušteni struk i normalni kroj, tesna majica, šira majica, majica na
bratele, normalne i na leđima ukrštene, bluze koje skrivaju i one koje
otkrivaju, bez dekoltea i sa njim, cipele sa visokom štiklom, tankom i debljom,
sa manjom štiklom, ravne cipele, sandale otvorene napred, sandale otvorene
pozadi, sa anatomskim đonom ili skroz ravne, papuče za izlaske i za svaki dan,
a o haljinama, haljinicama i vešu ne smem ni da progovorim!
Kozmetika i šminka su već posebno poglavlje. Kaže
on meni skoro sav izbezumljen: »Kupila si još jednu kremu?!! Pa imaš ih bar
dvadeset!«. ............................... Izvinjavam se, ali ovde već počinje
da mi stvarno biva teško.
Pa da li on
zna šta sve meni treba!!! Naravno da ne zna jer se njegova kozmetika sastoji od
jednog sapuna, pene za brijanje, brijača, četkice za zube i dezodoransa. A ja
jadna ne mogu ni da postignem da pokupujem sve kreme, tonike, maske, kupke i
šampone. Pa mi treba tamni karmin, pa svetli, pa crvena olovka, pa braon, pa
maskara, pa masne senke, pa suve, pa sjaj za usne u boji i onaj za dnevne
varijante, pa puder, pa parfem za dnevne izlaske i parfem za veče, pa lakovi za
nokte, pa turpijice, uvrtači, odvrtači... I još mi kaže: » Šta, zar opet ideš
na farbanje?! Pa zar nisi bila prošlog meseca?« Pa ako on ne vidi da je meni
izrastak već 2 cm i ako ga nije sramota da mu takva idem po gradu, ja više nemam
šta da kažem. I evo ja prepuštam vama na kraju da sami donesete zaključak ko je
u celoj ovoj priči zapravo žrtva: da li oni čiji je JEDINI posao da nam daju
pare ili mi koje jadne ne znamo gde pre da ih potrošimo?
