I tako, pijem ja kafu jednog dana, kada mi za sto sede školska! Nismo se videle baš dugo pa priča za pričom, kafica za kaficom pa poče i prava priča... Ispriča je ona meni, a ja ću, evo, sada vama... Htela je, draga moja, da bude baš ovako sročena, lična, kaže, mnogo joj znači da se čuje. Pa dobro, rekoh, ako ti tako kažeš, nek ti bude... Možda vam se i dopadne. A možda vas i poduči... Ne znam, nisam vam ja kompetentna... Samo prenosim...
I poče ona priču ovako...
"Da, draga moja, svaki je početak težak,. Ali, evo, ja počeh. Jer, to je suština. Početi, ma koliko se činilo nemogućim. A
moj je krenuo ironično, dan pre mog rođendana, mada nisam bila svesna toga. Još
mi odzvanja ta rečenica. „NE ZNAM DA LI SAM TO HTEO!“ Tipično muški zrelo,
posle godina bačenih uludo, kada se krunišu novim životom. Pravi trenutak za
preispitivanje ličnih životnih planova! Svaka šestomesečna beba to razume. Zato
muževi i postaju bivši, a onaj prilepak u vidu druge NN ženske persone ne
zavređuje tu puno pomena. No, nemam nameru da puno jadikujem, jer hoću da ti pričam ovo na drugačiji način. Sve to, draga moja, treba okrenuti
na ružičasto, jer je to prava pobeda. Ostati normalan i nasmejan i kada te lome
do iznemoglosti. Iz inata, baš!
Ja odmah u startu napravih par
kardinalnih grešaka, što i nije tako loša varijanta jer brzo izgustiraš nekoliko
glupih predrasuda, pa shvatiš koliko nisi iz te priče. I onda kreneš po svome,
u suprotnom pravcu! Na vreme. Zato ti i pričam, draga moja, da te neukusne
soseve u koje nas ubacuju začiniš po svome. Priznajem da je moje iskustvo
skromno, ali obrazac se brzo izvuče. Na žalost.
Pa, da se vratim na svoj početak
"avanture". Puklo je to kod mene brzo, iako je pucalo
dugo. U stvari, od samog početka nije valjalo, ali prokletstvo je ženskog roda
što gleda, a ne vidi (pre bih rekla ne želi da vidi). A kada sam progledala
konačno, stomak već bio poveliki. Sve se nadaš nekako da će biti bolje sutra,
ništa nije savršeno na ovom svetu pa nije ni on, PROMENIĆE SE (ma majke mi od
najbolje školske moje sestre iz trećeg osnovne, treća klupa do zida, što je u
prvom tromesečju petog otpalila za Australiju!). Neće, draga moja, oni to NE
UMEJU! Takvi su kakve ih zatekneš, kozmetičke promene su moguće, ali na nivou
teorije. Zato te stvarno molim da jednom za svagda obrišeš iz životne agende plan
pod nazivom: „Nije baš nešto, ali ću ga JA doraditi po svome“. Mislim da se
kotira prilično visoko, pa to uzalud utrošeno vreme bez rezultata bolje da
posvetiš uzgajanju cveća ili meditaciji, ako baš ništa kretivnije za sebe ne umeš.
Bilo je stvarno teško. Ali, da je
baš bilo za toliku kuknjavu i valjanje po blatu, vala nije! Baš sam ga
preterala bila skroz. To je prva pouka koju želim da ti kažem. Jeste teško, ali
kraj nije, život ti pruža novu šansu, draga moja, da ispraviš počinjene
greške i preuzmeš kontrolu. Jer mi smo jači pol, zapamti to! Nije strašno
ako se malo slomiš, samo praznoglavci kao moj bivši mogu izbanalisati knjiški
emocije drugoga pa reći hladno: „Čemu ta dramatizacija, snađi se! Da si ti meni
uradila ovo, ja bih bio sto puta jači!“ (pa zatvori vrata za sobom i ode u novi
život bez obaveza). Pazi, Boga ti, Makijavelijeve filozofije u kombinaciji sa
Ničeovim natčovekom! Bilo bi to baš tako na početku, a kada bi ga život nagazio
kasnije, ne bih rekla da ne bi bilo cike i vriske. Kao što je i vrištao jedno
veče kada je, po sopstvenom shvatanju, prinudno morao da provede vreme sa svojim detetom, a u društvu svoje ženske pratilje (obrati pažnju, imao je pomoć!), pa
nije znao kako da smiri bebu koja je plakala šest sati, ako sam ga dobro
razumela kroz slušalicu u pauzama nesnosne panike koja je potresala njegov
muževni glas. A dete je samo bilo gladno... Meni
se takav incident nije desio, iako sam bila sama, a bih optužena da sam
nesposobna, slaba, degen i još po nešto gadno, samo zato što se slomih na
komade kada pogledah u oči samoći. Nisu to lepe oči, ali nisu ni tako mračne
kako na prvi pogled deluju. To ti je onaj princip da nisi ni svesna koliko
možeš dok te život ne natera. E, tada pravi junaci na megdan izlaze! Ja
pokupih svoje komadiće, prilepih i skrpih, za to moram da zahvalim svom anđelu
koji me natera da se saberem i dade mi snage da se suočim sa životom kako mu
dolikuje.
 |
|
Nisam ponosna na par meseci ludila u
kome sam bila, sama sam ga zamutila, ali ne možeš znati, niti videti sebe u
pravom svetlu ako ne dotakneš dno. Nije ni to tako loše, upoznati sebe mnogo je
moćna stvar, a još je moćnije kada preko noći odrasteš i konačno shvatiš ko si
i šta želiš. Pa se na tom dnu uspraviš i kreneš ka vrhu. Jer sa dna, put je
jednosmeran. Princip davljenika koji se hvata za slamku u našem slučaju nije
poželjan. Ako je ta slamka baš bilo šta, onda je bolje potonuti. Veruj mi na
reč, probala. Kada potoneš i umiriš se, isplivaćeš sigurno, a što se više
koprcaš... Znaš već šta sledi.
Neću ja štediti sebe,
svaka veza je u dvoje, svaki problem takođe. Ne može samo jedna strana biti
negativna. Moje je što sam pogrešnog čoveka odabrala. Mnogo me je
iscrpio, iako to naoko tako nije delovalo. Bivši bi sada pozeleneo od besa i
odmah ispucao kontraargumente o količini para utrošenih na mene. Ne može to da
dopre do mozga ograničenog bojom novca. Uz njega sam se pretvorila u
najobičniju pihtiju, mrca bez duše i volje, jer mom temperamentu i energiji
racionalna hladnoća ne leži. To je moj bivši, životni digitron, kolko mu ko
dođe sistem. Fiskalni račun obavezno dobijaš na kraju. Ja sam malko drugačija.
Ostala sam sama sa bebom bez pomoći. Preseljenje u rodni grad nije dolazilo u obzir, imala sam
posao i već neki kakav-takav život, prijatelje i navike. Formalno smo
se razveli par meseci nakon pravog rastanka, kada je samo pokupio stvari,
okrenuo se i otišao. Agonija do konačnog stavljanja ključa u bravu trajala je
malo više od mesec dana. On je sve to jako jednostavno objasnio pa ću ga
citirati: pukao je psihički, ne može da podnese sav taj pritisak, ne zna da li
je sve to hteo, njegov život mora na prvo mesto, pa sve drugo iza, pa i dete,
neće detetu ništa faliti ako se roditelji razvedu jer je najbitnije da je tata
srećan i zadovoljan... I, naravno, na kraju se
stereotipski pomoli i neka kao slučajna, nebitna ženska osoba. Mlađa, naravno,
mada svaka je bolja i kvalitenija od skorašnje porodilje sa podočnjacima do
zemlje, živaca išmirglanih detinjim plačem i linije ko stvorene za ljubitelje
punijih.
I tako ja ostadoh sama i uplašena. Žao mi je što sam
sebi dozvolila da se toliko uplašim samoće, da sam bila spremna na svakakve
gluposti samo da se za nešto zakačim. E, tada se obično desi suprotno -
otkačiš! Tako u njegovim očima ispadoh ja slabić, ironično skroz kada se ima u
vidu činjenica da je on svoje dete ostavio na račun sopstvene sujete i
sebičnosti. A meni sve tako nesposobnoj (kako me je stručno procenio) ostavio
voljeno mu dete da ga čuvam i pazim dok je on na službenom putu moderno
nazvanom „momak sam, tim se dičim!“ Nešto u toj priči baš ne štima. Kako jednoj
nesposobnoj osobi prepustiti tako veliku odgovornost kao što je podizanje
deteta, koje, opet da ga citiram, nije ostavio. Dobro, hajde da ne cepidlačim,
samo je otišao i malo nas zaboravio.
Uskoro je on odlučio da mu se ne mili da bude podstanar pa je brzo pronašao razlog
da
nas otkači, a meni opet ponovi silovito: „Snađi se...“ I ja se snađoh, jednog
vrelog avgustovskog dana, sa bebom u naručju, koja je dan kasnije napunila 14 meseci. Konačno
dođosmo kući...
I tako, priznajem da sam sama sebe dovela u,
blago rečeno, neprijatnu situaciju, ali me to ipak ne diskredituje da ne bih
progovorila o onom naopakom što se na ovim prostorima nekako genetski prenosi,
a država još malo potpomogne, da se ne zameri tradiciji."
Eh, draga moja, rekoh joj ja na kraju priče, teško je to... Stvarno jeste. Ne znaš ni šta da kažeš... Ali život, valjda ide dalje... I ode ona, nadam se u bolji... Bar joj ga ja od sveg srca želim!
