Jedno od pitanja koje ljudi najčešće postavljaju jeste: "
ŠTA JE LJUBAV?" To je ujedno i jedno od najtežih pitanja na koje čovečanstvo uporno pokušava da odgovori. Prošli su vekovi, veze su se razvijale i menjale, a sa njima se razvijala i menjala ljubav. Ipak, niko još uvek nije uspeo da da pravu definiciju ljubavi. Nakon dužeg razmišljanja, logično je onda postaviti pitanje da li je uopšte i treba definisati ili je, jednostavno, treba osećati, ako je toliko teško pronaći joj "recept".
Ljudi su najčešće skloni da ljubav povezuju prvenstveno za odnos muškarca i žene, ali je ljubav znatno kompleksnija i rasprostranjenija. Najjači vid ljubavi jeste onaj koji roditelj oseća prema svom detetu, a posebno se tu izdvaja
majka čija ljubav ne staje ni u jednu definiciju, teoriju, naučni eksperiment ili dokazivu hemijsku reakciju. To je fenomen nad fenomenima koji se ne opisuje, već oseća.
Kada nam se desi ljubavni brodolom, skloni smo razočaranju i fatalističkom pristupu da ljubav boli. Naravno da krah ljubavi boli jer sa njenim odlaskom gubimo nešto što je bilo deo nas. Da li je, pak, realno stvarno bilo deo nas ili smo mi to sami projektovali, to je takođe deo "ljubavnog ludila" bez koga ljubav ne bi bila tako fatalna. Jer, da vas podsetim kako se kaže: "Ljubav je slepa."
Ali, da li je ljubav slepa ili je
ZALJUBLJENOST ta sa povezom preko očiju? Jer to su dva različita pojma. Zaljubeljnost je prolazna, ukoliko se ne pretvori u ljubav, a ljubav je mnogo trajnija i ozbiljnija. I sama reč zaljubljenost potiče od latinske reči koja u prevodu znači budalast ili nerazuman što dovoljno govori o osnovnoj osobini zaljubljenosti (amantes, amentes – zaljubljen, zaluđen). Zaljubljenost je slepa jer onaj ko je zaljubljen ne vidi jasno ono u šta je zaljubljen. Vidi ono u šta želi da bude zaljubljen. Zbog toga zaljubljenost i nije trajnog karaktera. Ljudi se zaljubljuju u ideale u ono što im fali i što žele. Zaljubljuju se u sanjarenje o nekome pa se realnost previđa i gubi. O zaljubljenosti se često govori kao o "leptirićima u stomaku" ali je činjenica da je njen karakter individualan i razlikuje se od osobe do osobe. Ono što je za mene zaljubljenost nije i za vas i obrnuto. Kao i sa drugim osećanjima jer nismo svi tužni na isti način, nismo svi ljuti na isti način pa nismo ni svi zaljubljeni na isti način. Ipak, ono što sve nas spaja u tom ludilu zaljubljenosti jeste neko čudno talasanje u telu i pomućenost vida... Razlika je u stepenu "slepila"...
Za razliku od zaljubljenosti
LJUBAV je mnogo ozbiljnija i dublja i za nju je potrebno vreme i puno truda i strpljenja. Da bi ste od zaljubljenosti u nekoga prešli u fazu da tu osobu volite, morate je, najpre, dobro poznavati i prihvatiti onakvu kakva jeste. Morate voleti njene mane, njene slabosti i gluposti što nije nimalo lako. Jer ljudi su skloni da menjaju svet oko sebe i prilagođavaju ga sebi što uključuje i ljude oko sebe pa i one koje volimo. Ipak, kada nekoga stvarno volimo, volimo i sve što uz njega ide - i dobro i loše. A da bismo upoznali i to dobro i loše u nekome, definitivno je potrebno vreme jer ljudi jako često u fazi zaljubljenosti prilično "lažu" i foliraju ne bi li impresionirali. Nije retko da se pravo lice otkrije tek u braku. A zavoleti to pravo lice ponekad je nemoguće. Zbog toga je ljubav mnogo kompleksnija i temeljnija. Zaljubljenost je kao kampanjsko učenje - kratko traje i daje trenutne
rezultate. A ljubav je temeljni, svakodnevni trud i rad koji rezultira
trajanjem.
Ipak, iako bi se zaljubljenost mogla okarakterisati priličnom površnošću
i nerealnošću u sagledavanju partnera, bez nje ne bi bilo ljubavi. Ona
je uvertira u nju. Zbog toga se zaljubite u ljubav...
Kraj
Foto:
http://www.lepotaizdravlje.rs
.jpg "Paja Patak")
.jpg "Ljubav u oku, ljubav u duši")
