“SVAKO
JUTRO KADA SE PROBUDIM OSETIM NEVEROVATNO ZADOVOLJSTVO – ZADOVOLJSTVO ŠTO SAM
BAŠ JA SALVADOR DALI – I TADA, PUN USHIĆENJA, UPITAM SEBE KOJE ĆE DIVNE STVARI
TAJ SALVADOR DALI DANAS DA URADI.”
Bodler je jednom davno napisao:
“Dendiju je ogledalo neophodno, i na javi i u snu!” Ako bismo za nekoga mogli
reći da u potpunosti potvrđuje ovu Bodlerovu tvrdnju, onda bi to sigurno bilo
za Salvadora Dalija, slikara koji je svoju ličnost neštedimice davao svima, bez
razlike. Željan slave i priznanja, njemu ni sva ogledala ovog sveta nisu bila
dovoljna. Slike, obožavaoci, novine, televizija… Nedovoljno! Zato je jednog Božića
krenuo u šetnju ulicama New Yorka sa zvonom oko vrata. Zvonio bi svaki put kada
bi mu se učinilo da ljudi na njega ne obraćaju dovoljno pažnje. Jer, za njega
pažnja je bila sve i do samog kraja, do poslednjih nekoliko dana, kada je pun
ushićenja na katalonskoj televiziji pratio izveštaje o svom zdravstvenom stanju
(u bolnici Quiron u Barseloni). I tih poslednjih dana svog života želeo je da čuje
da ljudi o njemu – PRIČAJU!
Rođen je 1904. godine u Figuerasu,
malom mestu u pokrajini Gerona u Španiji. Kao dete bio je potpuno razmažen, a
glavni razlog za to ležao je u činjenici da su Dalijevi roditelji pre njega
imali još jednog sina koji je umro od meningitisa kada mu je bilo samo sedam
godina. Ta tragedija ih je potpuno slomila, a utehu su našli tek kada se rodio
Dali junior. Dali je govorio da između njega i njegovog mrtvog brata postoji
posebna veza: “Brat i ja smo ličili kao dve kapljice vode. Kao i ja, imao je
nepogrešivo lice genija i pokazivao je znake preranog sazrevanja… Moj brat je,
verovatno, bio prva verzija mene, začeta prerano.” Dalijevo obrazovanje nije
bilo sjajno. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Figuerasu, a u to vreme je
i naslikao svoja prva dela za koja je inspiraciju našao u pejzažima Katalonije.
Siegfried Burmann, nemački slikar, koji je u to vreme bio na odmoru u toj
oblasti, bio je zapanjen Dalijevim talentom i od njega je mladi Dali 1914. na
poklon dobio svoju prvu paletu i boje. Godine 1917. pohađao je kurs crtanja kod
profesora Juana Nuneza. Suvišno je reći da je Dali prosto uživao da radi sve
suprotno od onog što je učio, a naročito ga je zabavljalo da se suprotstavlja
profesoru i da ga na kraju natera da prizna kako je on, Dali, ipak u pravu.
Dalijev otac, Salvador Dali y Cusi, nije bio oduševljen idejom da mu sin
postane slikar, ali su Dalijeva upornost i podrška profesora Nuneza na kraju,
ipak, pobedile očevljevo protivljenje da Dali upiše Akademiju umetnosti u
Madridu. Tamo je naslikao svoja prva kubistička i poentilistčka dela,
inspirisan španskim slikarom Juanom Grisom i italijanskim futuristima. Već u
tom periodu počeo je da se rađa Dali kakvog znamo. Umesto dugih pantalona nosio
je šorc i čarape, a tokom kišnih dana nosio je ogrtač koji je skoro dodirivao
zemlju. Takvim neobičnim izgledom, privlačio je pažnju mnogih znatiželjnika
koji bi se skupljali da ga vide, a on bi pokraj njih prolazio ponosno podignute
glave. Predavanja su za njega bila strašno razočaranje jer su se bavila
stvarima koje je on odavno prevazišao. U međuvremenu, ulazi u madridsko
avangardno društvo gde upoznaje Pepina Belloa, Lorcu, Luisa Bunuela, Eugenia
Montesa i druge. Nakon dve burne godine, biva izbačen sa Akademije jer je
podsticao svoje kolege da protestvuju protiv imenovanja osrednjeg umetnika na
mesto profesora na Akademiji. U jesen 1925. vraća se na Akademiju, da bi 20.
oktobra naredne godine sa nje bio i konačno izbačen. Akademija više nije imala šta
da mu ponudi jer je Salvador već postao – DALI!
Godine 1926. po prvi put odlazi u
Pariz i tamo, u aprilu, upoznaje čuvenog Pikasa. Njegovi radovi su već tada
pokazivali visok stepen zrelosti. 1929. zajedno sa Bunuelom snima čuveni film
“Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou). Pošto je za nadrealiste jedna od
osnovnih tehnika bilo automatsko pisanje, dvojica umetnika su, po ugledu na tu
tehniku, nizali svoje fantazije. Složili su se da neće prihvatiti ništa
racionalno pa su tako i nastale čuvene scene poput one kada se žiletom zaseca
oko ili one kada iz ruke kuljaju mravi. Jedno im je bilo zajedničko – obojica
su želela da otvore vrata u svet iracionalnog. Dali u Parizu upoznaje grupu čuvenih
nadrealista među kojima i Paula Eluarda i njegovu ženu – Galu. Uz Andrea
Bretona i Louisa Aragona, Eluard je bio jedan od najznačajnijih nadrealista tog
toba. A Gala? Gala je bila otkrovenje koje je Dali godinama čekao. Ona je bila
personifikacije žene o kojoj je maštao još u detinjstvu. Njeno pravo ime je
bilo Helena Devulina Diakanoff i bila je ćerka moskovskog advokata. Šarmantna,
fascinantna, puna samopouzdanja, Gala je na Dalija ostavila jak utisak. Bila je
to ljubav na prvi pogled, ljubav koja će trajati sve do smrti. Kroz čitav
Dalijev život, Gala je bila jedna od njegovih osnovnih inspiracija. Zbog ove
veze, Dalijev otac se odriče sina. Iako se Dali divio svom ocu, morao je da mu
okrene leđa. Godine 1930. Dali kupuje staru, polusrušenu ribarsku kolibu u
skrivenom zalivu Port Lligatu blizu Cadaquesa. Iako je njegov rodni kraj okupan
suncem bio jedan od njegovih najomiljanijih pejzaža, Dali je morao da se vrati
u Pariz i pokuša ponovo. “Moramo otići u Pariz i zaraditi gomilu para kako
bismo završili kuću u Port Lligatu.” Bila je to jedna od osnovnih Dalijevih životnih
strategija koju će koristit čitav život. Dali je rešio da sve mane pariskog društva
iskoristi za svoj uspeh. Bio je to period koji je sam Dali kasnije nazvao
“periodom obeshrabrujućih inovacija”. Stvarao je najneverovatnije stvari od lažnih
noktiju sa malim ogledalima da čovek može da se ogleda do raznih predmeta za
koje se teško moglo naći mesto a i svrha. Ali, sigurno najpoznatiji izum iz
ovog perioda kojim se narugao pariskoj aristokratiji bile su “štake”, držači za
nos. Od zlata i rubina, ove smešne naprave bile su namenjene posebnoj vrsti
ljudi. U ovom periodu, Dali je bio ekstremno aktivan. Imao je izložbe u
Americi, pisao je pesme i objavljivao članke. Sa Bunuelom je snimio još jedan
film, “The Golden Age”, koji je izazvao još jedan skandal. Desničarski
ekstremisti uništili su bioskop u kome se prikazivao film. Rezultat toga bio je
da su Dali i njegov prijatelj bili glavne teme u gradu. Zbog toga što je film
izazvao veliku kontroverzu i bes u medijima, policija je uskoro zabranila film.
Dali je bio uplašen da će ga deportovati, ali su ga podeljena mišljenja o filmu
spasila ove sudbine. Posle ovog skandala, niko više nije smeo da sarađuje sa
njim pa je Dali odlučio da ON više ni sa kim ne sarađuje. Ako je već trebalo da
izaziva skandale, onda neka oni budu samo njegovi. 1934. bila je puna posla za
Dalija. Imao je šest izložbi u Americi (New York), dve u Parizu, jednu u
Barseloni, a najznačajnije od svega bilo je što to što je održao svoju prvu
izložbu u Londonu. Te godine je naslikao “The Enigma of William Tell” na kojoj
je predstavio svu složenost odnosa sa ocem. Ali, kako ništa što je vezano za
Dalije nije jednostavno, tako ni ova slika nije prošla bez određene
provokacije. Dali je namerno, da bi naljutio nadrealiste, Williamu Tellu
podario Lenjinov lik. Cilj je bio ostvaren. Kada je Breton 1934. video sliku,
potpuno je pobesneo pa je, čak, zajedno sa nadrealistima pokušao da uništi
sliku, što mu, na svu sreću, nije pošlo za rukom jer je slika bila obešena
dovoljno visoko. Nadrealisti počinju da se osećaju ugroženo, jer je Dali pretio
da ih sve nadmaši. Njihov strah je bio potpuno opravdan jer je Dali počeo sebe
da smatra jedinim pravim, autentičnim nadrealistom. Bar je to bilo ono što je
izjavio kada je ostvario svoj trijumfalni uspeh u New Yorku 14. novembra 1934.
Pun samopouzdanja i preterujući u svojoj megalomaniji, već tada je izjavio:
“Nadrealizam se već posmatra kao period pre Dalija i period posle Dalija!” U
tom periodu nastaje i jedna od njegovih najčuvenijih slika “The persistence of
Memory” (Soft Watches). Ubrzo nakon što je uradio ovu sliku, američki trgovac
slikama Julien Levy je kupuje, a on je bio taj kome je bilo suđeno da Dalija učini
slavnim u Americi. Njemu se učinilo da je slika krajnje neobična, da nije po
ukusu publike i da zato neće biti prodata. Međutim, grdno se prevario jer je
slika išla od ruke do ruke da bi na kraju završila u Muzeju moderne umetnosti u
New Yorku, gde je, bez svake sumnje, najpoznatija slika od svih. Dali postaje
opsednut Amerikom i želi tamo, po svaku cenu, da ode. Jedini problem je bilo to
što nije imao dovoljno para za kartu. On kaže: “To je bio trenutak kada sam u
istom momentu bio na vrhu svoje reputacije i uticaja i na dnu svojih
finansija.” Besan i ponižen tražio je pomoć, a dobio je od – Pikasa. Kasnije je
priznao da mu nikada nije vratio novac, mada ni sam Pikaso to od njega nije tražio.
Za Dalija je Amerika bila jako interesantna. Otkrio je čari američkog “krem”
društva, držao je predavanja na fakultetima, davao intervjue i isticao značaj
podsvesnog na njegovim slikama. I slike su mu se odlično prodavale pa je za
povratak kući sebi mogao da priušti luksuznu kabinu na brodu.
Interesantno je da su svi Dalijevi
prijatelji i neprijatelji imali jednu stvar zajedničku: ignorisali su ono što
je pisao. A kada je Dali i koristio pisanu reč, činio je to podjednako vešto
kao što je koristio kičicu. Zato su njegova pisana dela bila podjednako
brilijantna kao i slike. Pisana dela su značajna i zbog toga što sadrže vrlo
vredne informacije o njemu, njegovom razvoju, usponima i padovima… Tako je u
delu “Tajni život Salvadora Dalija” (The Secret Life of Salvador Dali) opisao
svoje detinjstvo, odrastanje i otkrio skrivenu stranu provokativnog i
slobodoumnog bića koje je obožavalo skandale i kome uopšte nije stalo do mišljenja
drugih. “Dnevnik genija” (Diary of Genius) je nastavak njegove autobiografije u
kojoj nam kazuje kako je to biti Dali – javna ličnost koja se služi nekom
vrstom ludila kako bi postigla cilj. Jedno je sigurno, bez obzira na sve
njegove protivurečnosti i apsurdnosti, besramni nedostatak srama i ludilo,
Dalija kao pisca moramo shvatiti podjednako ozbiljno kao Dalija slikara. 1936.
Dali se pojavio na izložbi u Londonu u ronilačkom odelu kako bi što bolje
ilustrovao svoju tvrdnju da je glavna funkcija umetnosti otkrivanje dubina
podsvesnog! Već tada njegova popularnost raste, a ljudi su ga voleli zbog
stalnih provokacija i stila slikanja – do detalja. Godine 1936. u Španiji besni
građanski rat pa Dali i Gala nisu mogli da se vrate u svoj mirni dom u Port
Lligatu. Umesto toga, putovali su po Evropi. Kakav je odnos i stav Dali imao
prema ratu, može se videti sa nekih njegovih slika, pa i samo kroz njihove
nazive: “Soft Construction with Boiled Beans (Premonition of Civil War)”, “The
Burning Giraffe”… Za njega rat je prosto bio ludilo “hrane”! Da bi zaboravio na
rat, Dali je putovao. 1938. ostvario mu se san – upoznao je Sigmunda Freuda.
Susret je bio interesantan za obojicu, jer je Dali ostavio jak utisak na
Freuda, a za Dalija najveći kompliment bile su Freudove reči: “Do sada nikada
nisam video tako kompletnog Španca. Kakav fanatik!” Godine 1939. Dali je u New
Yorku, u Galeriji Juliena Levia, održao samostalnu izložbu o kojoj je izvestio
i magazin “Life”. Ova izložba je bila vrlo uspešna za njega pošto je uspeo da
proda preko dvadeset slika (21) i zaradi 25,ooo dolara. Zbog Drugog svetskog
rata, Dali i Gala su u Americi proveli osam godina. U Muzeju moderne umetnosti
održana je retrospektiva njegovih dela koja je sadržala više od 40 crteža i
slika, od njegovih najranijih radova do najnovijih tvorevina njegove
imaginacije. Ova izložba omogućila je pregled njegovog razvoja – od kubizma,
preko nadrealizma pa sve do fioka i telefona. Izložba je prikazivana širom
Amerike što je Dalija učinilo poznatim u celoj zemlji. Uprkos kritikama nekih,
on je radio punom parom i nije mario za njih. Kreirao je nakit, dizajnirao je
apartman Helene Rubinstein, sarađivao je sa vodećim magazinima kao što su
Vogue, Harper’s Bazaar, Town and Country. Radio je balete, pisao, osmislio je
reklamnu kampanju za Shiaparelliev parfem “Shocking” i reklamirao je sam sebe u
magazinu “Click”. Sve ovo donekle oslikava čime se sve Dali bavio u Americi
tokom ratnih godina. Prva atomska bomba, koja je bila bačena na Hirošimu 1945, šokirala
je Dalija. Svoju reakciju izrazio je na slikama “Melancholy Atomic and Uranium
Idyll”, “The Apotheosis of Homer” i “The Three Sphynxes of Bikini”. Ove slike
uvode novu tehniku njegovog rada koju je nazvao “nuklearnom” ili “atomskim
slikanjem”. Ova tehnika svoj vrhunac doživljava u remek delu koje je završio
1949, “Leda Atomica”. Za Dalija atomska bomba značila je početak nove ere. U
svom “Mističnom manifestu” (The Mystical Manifesto) opisuje šta se u njemu u
tom periodu dešavalo: “Ništa gore se jednom ex-nadrealisti ne može dogoditi
nego da prvo postane mistik, a zatim i da nauči da crta. Meni su se te stvari
desile istovremeno!” Dali je svoj misticizam objasnio na sledeći način:
“Eksplozija atomske bombe 6. avgusta 1945. izazvala je pravi seizmički šok u
meni. Od tada, atom je centralna tema u mom razmišljanju. Mnoge od scena koje
sam u to vreme naslikao iskazuju ogromni strah koji me je obuzeo kada sam čuo
za eksploziju bombe. Koristio sam svoju paranoja-kritiku da analiziram svet. Želeo
sam da razumem skrivene sile i poredak stvari kako bi ih iskoristio za svoju
snagu. Izuzetna inspiracija mi je pokazala da imam vrlo moćno oružje u rukama
koje mi može pomoći da prodrem u srž realnosti - misticizam!” Pošto je objasno
svoju evoluciju, Dali je bio spreman da se vrati u Evropu. 21. jula 1948. Dali
i Gala se vraćaju u Port Lligat. Dali je želeo što pre da nastavi da slika i što
je pre moguće primeni svoj novi pristup slikarstvu. Bilo mu je jako važno da što
pre počne da slika nove religijske teme. Prve slike sa potpuno novom tematikom
bile su dve verzije “Bogorodice iz Port Lligata” (Madonna of Port Lligat), a
uradio je ilustracije i za Danteovu “Božnstvenu komediju”. Naročito dobro delo
njegovog novog mističnog, estetskog pristupa bila je slika “Christ of Saint
John of the Cross”. Kada je slika prvi put bila izložena u Londonu, jedan
uticajni kritičar ocenio ju je kao banalnu. Nekoliko godina kasnije, ovu sliku
teško je oštetio neki fanatik u Galeriji u Glazgovu. Novi Dali bio je ismevan, što
su naročito činili nadrealisti, ali i cenjen. Sva njegaova dela iz ovog perioda
bila su po svom konceptu striktno matematička, vodio je računa o Zlatnom
preseku i koristio se dostignućima fizike. Međutim, religioznost i misticizam
nisu sprečile Dalija da i dalje koristi profane teme. Erotika je samo dodala još
jednu dimanziju njegovom misticizmu: “Erotika je glavni put ka duhu božijem.”
Godine 1958/9 naslikao je “The
Discovery of America by Christopher Columbus”. Slika je značajna jer na njoj
vidimo mešanje njegove super-precizne tehnike (particle) i ranijih tehnika. On
kaže: “Tačno je da sam fotografiju koristio čitav život. Izjavio sam pre više
godina da je slika zapravo fotografija urađena rukom koja se sastoji od
super-finih slika koje imaju samostalno značenje a čije je glavno svojstvo da
su viđene okom a ovekovečene rukom.” Godine 1962. objavljena je krajnje
interesantna knjiga “Dali de Gala”, koju je u sa radnji sa Dalijem napisao
Robert Descharnes. Dali je i dalje bio neumorno kreativan. U tom periodu
naslikao je čuveno “Raspeće” (Crucifixion). Među remek delima koja je uradio u
ovom periodu, “Tuna Fishing” i “Hallucinogenic Bullfighter” su bez svake sumnje
najznačajnija. Dali je, pola u šali a više ozbiljno, odlučio da posle smrti
bude – ZAMRZNUT! Nije želeo da ljudi prosto kažu “Dali je mrtav”, već da dodaju
“Dali je i to uradio drugačije. Rešio je da ga zamrznu.” Dali je poslednjih
godina svog života neumorno pratio dostignuća nauke i verovao je da će medicina
toliko napredovati da je samo pitanje vremena kada će omogućiti ljudima život
nakon smrti. Zbog toga je rešio da, onog momenta kada njegov život prestane,
njegovo telo bude konzervirano kako bi sačekao otkriće koje bi omogućilo da
Dali genije ponovo oživi. Kao što je u svemu preterivao, preterao je i u svojoj
želji da utaba put besmrtnosti. I dok je Dali čekao besmrtnost, počasti i
priznanja za njegov rat su se gomilale. Nagrađen je Velikim krstom – “Grand
Cross of Isabela de Catholic” - što je najveće priznanje u Španiji. 26. maja
1978. izabran je za dopisnog člana Akademije lepih umetnosti u Francuskoj. A
koja se veća priznanja mogu dodeliti jednom patriotskom španskom slikaru koji
obožava čokoladu, nego da se njegove slike nađu na kutijama poznate španske čokolade
i da doživi da ima svoj muzej u rodnom gradu? To je upravo ono što je Dali doživeo
i u čemu je maksimalno uživao. Muzej Salvadora Dalija koji se nalazi u
Figuerasu, Dali je lično uredio do poslednjeg detalja. Najprivlačnija stvar
ovog muzeja je ta što omogućava posetiocima da zakorače u Dalijev svet. To je
istinski Dalijev univerzum!
Jedna od poslednjih slika, koju je
uradio samo nekoliko nedelja pre smrti njegove Gale, bila je “The Three
Glorious Enigmas of Gala”. Ovom slikom konačno je zaokružio sve svoje poštovanje
i obožavanje žene koja je za njega bila “Visible Woman”, “Madonna of Port
Lligat” i “Leda Atomica”. Velika tragedija njegovog života dogodila se 10. juna
1982. kada Gala umire i ostavlja ga samog. Dali je nakon toga pokušao da izvrši
samoubistvo dehidratacijom. Koliko je taj pokušaj, zapravo, bio ozbiljan? Pa,
Dali je verovao da dehidratacija može da mu obezbedi besmrtnost jer je jednom
pročitao da ektremno dehidrirana bića vodom mogu biti vraćena u život. Dali je
zaključio (ili mu se, bar, dopala ideja) da je moguće nastaviti život i nakon
dehidratacije. Međutim, ono što Dali nije predvideo bila je činjenica da nakon
tolikog vremena neuzimanja ničega, neće biti u stanju ništa da proguta! Zbog
toga je od tada pa sve do smrti uzimao tečnu hranu kroz nos, putem infuzije. Još
jedna posledica ove sulude ideje bila je ta što je Dali izgubio moć govora.
Bivao je jako nestrpljiv i nervozan ako niko ne bi bio u stanju da ga razume.
Njegovoj pratnji je trebalo puno vremena i strpljnja da razume njegovo jedva čujno
mrmljanje. Njihovo strpljenje naročito je bilo potrebno kada je bilo reči o
biznisu pošto je Dali osnovao kompaniju “Demart”, zajedno sa Robertom
Descharnesom, koji je bio njen predsednik, kako bi zaštitio svoj rad i autorska
prava, sprečio falsifikate i kako bi mogao da sklapa nove ugovore. Pod njegovim
nadzorom bilo je i stvaranje parfema koji je nosio njegovo ime; od Tokija do
New Yorka i ovaj proizvod je predstavljao pravog Dalija pošto se prodavao u bočicama
koje su imale oblik usana, nosa, a ako je bio u pitanju muški parfem, testisa.
Iako su mnogi sumnjali u njegovu moć rasuđivanja, Dali je još uvek uživao u životu.
Pratio je naučna otkrića sa najvećom pažnjom, nadajući se da će neko otkriti
tajnu formulu besmrtnosti. Umro je 23. januara 1989. godine. Njegovo
balsamovano telo (balsamovano da traje bar 300 godina – shvatili ste zašto) počiva
u miru u njegovom muzeju u Figuerasu. Sve svoje bogatstvo i dela, ostavio je Španiji,
zemlji koju je neizmerno voleo.
Smeli brkovi, megalomanija, žeđ za
slavom, genijalnost i ludilo – sve je to Dali, Don Kihot svog vremena!
Fotografija http://onemansblog.com
Prevela i priredila: Biljana Lukovic
.jpg "Paja Patak")
.jpg "Ljubav u oku, ljubav u duši")
